Gospodjica Oluja je u kampu. Pravom. Sa šatorima i logorskom vatrom. Na riječnoj adi. U drugom gradu. Ostavila sam je juče. Kamp organizuje moj drug iz djetinjstva. Veliki profesionalac i veliki čovjek. Voziće se čamcima, kajakom, imaju i jet ski, penjaće se i na neko brdo. Treba to njoj. Treba joj podsjetnik da se sve ne vrti oko šminke i mobitela. Treba joj doza netaknute prirode i nova poznanstva.
Eh, sad sam ja to sve fino pametno rekla. No, medjutim, kad sam ja nju ostavila i krenula kući, osjetim strah.
Nikad ona nije bila u prirodi. Mrzi skakavce. U stvari, mrzi sve vrste buba. O gmizavcima da ne pričam. Nikad nije spavala u šatoru. Da li će joj biti hladno? Može li se nešto uvući u šator? Plakaće. Tražiće da ide kući. Da li je jela? Sigurno sam joj trebala spakovati hrane. Nek se nađe. Pogotovo jer je sada opsjednuta zdravom prehranom. Iscrpiće je voda i penjanje. Ako joj hrana ne bude odgovarala, neće jesti. Pozliće joj od gladi. Hoće sigurno! A toalet? Kako će to izgledati? Njen jutarnji ritual traje i po pola sata. Zubi, čisćenje lica, kremice… Joj, majko! Da se vratim po nju? Vjerovatno bih trebala… U papučama je.
Zemlja na obali raskvašena. Blato. Okliznuće se kad bude ulazila u vodu. Slomiće ruku. Ti čamci… Koliko je to sigurno? Šta ako se prevrne? Ako udje voda? Plivač je ona, ali na moru i bazenu. Rijeka je nešto drugo. Onda zastanem. Moj drug je profesionalac. Sve ove opasnosti o kojima razmišljam su sitnica u odnosu na stvari za koje je obučen i spreman da reaguje. „Mama, uozbilji se!“-upozoravam samu sebe. Popodne prolazi u bunilu i strahu. Veče takodje. Javila se porukom da je sve ok. Šta ako neće da kaže? Šta ako joj se nešto desilo? Možda joj se neko dočepao telefona. Trebam li reći da nisam spavala cijelu noć?
„Dobro jutro, mama!“-cvrkuće jutros u slušalicu. „ Znaš kako je ovo cool! Juče smo se vozili kajacima! Sjedili smo do kasno u noć svi pored logorske vatre! Belkisa i ja smo imale zadatak da pazimo da se vatra ne ugasi! Ima tu i neki mali pas. Pravio nam društvo cijelu noć. Znaš kaaaakooo je sladaaaak! Danas imam puno obaveza. Penjanje i svašta nešto. I jela sam. Hrana je super. Ima i jedan dečko. On je isto super. Slikaćemo se danas pa ću ti poslati sliku. Znaš kako je lijeeeep! Neću se javiti do večeras! Volim te! Beeep, beeeep…
Eto. Sve u jednom dahu… Umjesto da sam otišla prošetati, popiti kafu negdje u ljetnoj bašti, umjesto da sam se isfenirala, ja sam brinula. Brinula jer nisam vjerovala da ona to može i da se zna brinuti o sebi. Brinula jer nisam vjerovala da zna steći prijatelje i da će se uklopiti u nepoznato.
Brinem malkice i jutros. Mama sam. Moram. Istovremeno sam sretna i ponosna. Molim se za snagu i mudrost da joj ne dajem odgovore, već da je ohrabrujem da do njih dodje sama. Molim se da prihvatim činjenicu da samostalan odlazak na kampovanje ne mijenja moju važnost i ulogu koju imam u njenom životu. Ovo je samo prirodna želja za drugačijim iskustvom. Novim. Izazovnim. Rizičnim. Uzbudljivim. Voli me i dalje. I dalje me treba, ali drugačije. Moja uloga više nije pokroviteljska nego sam tu da bih je podržala.
S obzirom da je nema do sutra, možda bih mogla…
„Halo, Andjela, imaš li prostora za jedno feniranje danas popodne?“
KOMENTARI