Niko ga nije znao napraviti kao ona. Riža je uvijek bila skuhana taman onoliko koliko treba. Šećera dovoljno. Zdjelice i šoljice. Uvijek raspar. Nekad i okrnjeno. Mrzila sam onu koricu koja se napravi na vrhu.
Pokupim je kašikom i prebacim u prvu sljedeću zdjelicu. Sestrinu najčešće. Onda ona i svoju i moju prebaci majki. Ova ne registruje.
„Veliš da si ih begenisala?“-pita majka i grabi iz zdjelice.
„Jesam, vala. Za oba kauča. Muste ako bude galamio, ja ću reći da si mi ih ti kupila.“
„Jel’ u Robnoj?“
„Jeste. Ti samo potvrdi.“
Nastave grebuckati kašikama. Da ne ostane ni zrno riže. Grijeh je.
Sestra i ja mrljavimo. Obično ostane po pola zdjelice. Majka to sastavi u jednu. Ostavi sebi za večeru. Uz šnitu kruha.
Par decenija kasnije, gospođica Oluja sa svojih šest godina traži da joj nazovem nanu.
„Nana, hoćeš li mi napraviti bućkuriš? Ja bih da me mama doveze. Napravi dovoljno da dva dana. Taman da moram ostati dok sve ne pojedem.“
„Kakav bućkuriš, mama?“ uzimam slušalicu da provjerim.
„Ma sutlijaš.“-smije se. „I neka je kod mene par dana. Taman dok sve pojede.“
Godinama poslije toga, odustala sam. Ili je nekuhana, ili prekuhana. Probala sa cimetom, čokoladom i mliječnom i bijelom, pudingom, kafom, integralnom rižom pa čak i voćem. Džaba. Ne šmeka. Probala zdjelice i šoljice. Plastične i porculanske. Vazda nešto fali.
„Ljubav.“-kaže gospođica Oluja.
„Pa kuham s ljubavlju.“-odgovorim.
„Da, ali sama. Ja se obično samo derem i pitam jel gotovo. A nani sam uvijek kvasila zdjelice i grebala ono što ostane u šerpi. Tata uvijek u garaži. A može i on pripomoći. Barem nek nam priča koliko nas voli. Hoćeš da pokušamo tako?“
„Može.“-kažem.
„Tata, dođi da pravimo bućkuriš! Trebaš nam zbog glavnog sastojka.“
„Jel opet niko neće da sjecka luk? Jel luk, sine?
„Ljubav, tata. Ljubav. Samo dođi…“
KOMENTARI