Onaj Moj sinoć naložio vatru. Potpalio u kaminu. Sve sa kockama za potpalu i upaljačem. Bilesi od matere donio šaku korijena velike trave pa metn'o da miruhne.
The Mačka i Druga odmah legle ispred. Jedan jastuk, ali kad je na pločicama pored vatre, ne svađaju se. Nije im tjesno.
Gospođica Oluja obukla šorc. Ugrijalo, kaže. Sjela na barsku stolicu, prekrstila noge pa puca selfije. Mora se vidjeti sjaj vatre. I struk. Onaj Moj uzeo kokice sa okusom putera, pa ih stavio u mikrovalnu. Tri minute je dovoljno. Nit’ okrećeš, niti pereš šerpu poslije.
Ja na fotelji. Odlutala. U jedno ljubijsko dvorište. Pod hašlamu. Među neiscjepana drva. Gledam tatu. Sjedi na skemliji, podrezane farmerke i slamnati šešir. Leđa gola. Bez majice. Ogromna. Sa mnogobrojnim ožiljcima od operacija bubrega. Cijepa. Pored njega krigla soka od zove.
„Fikro, dobro se održ'o ovaj sok. Boga mi, pravi je. Da znaš kako razgali.“
Mama odmahne rukom. Miješa šljive na šporetu. Gunđa. Veli da nije morala i sok i slatko istovremeno. Sama sebi posla napravila.
„Đe su te cure da slažu drva? Neće u čaršiju ako sve ne ubace.“
„Evo samo da ispuče šljive. Odmah će.“
Penje se uz stepenice i tiho šapuće: „Ostav ‘te taj kasetofon. Ćaća vas zove. Kako vas nije sramota da on sve sam? Ako vas bude pitao đe ste do sada, pučile ste šljive. Haj'te sad!“
Ubace se drva. Grabljama pokupe svi sitniji komadići. Piljevina lopatom u tačke pa pod ovce. Miriše drvo. Tata znojan. Umoran.
„Brže to ili ću vas krenuti grliti. Ovakav mokar, bez majice. Taman da vas dotjeram za čaršiju.“-smije se.
Ona ga dočekuje na vratima ljetne kuhinje, sa zdjelicom slatka od šljiva. „Odvojila ti malo da probaš. Puhala da se ohladi. Vidi valja li…“
Spremile se mi. U moju ruku se zabola klipica drveta. Žulja. Sestri drvo palo na nogu. Ipak izlazimo. Njih dvoje u boravku. Ona za šporetom prži kokice u poklopljenoj šerpi. Pucaju li, pucaju.
„Sjećaš se kad se Zinka udala, pa prvi put pravila kokice? Nije znala da se mora šerpa poklopiti. Kupili kokice po cijeloj kuhinji.“ Smiju se.
„Ja sam ovim našim curama nanio potaka i papira. Jutros odlagale vatru pa se nasikirale što nije odmah planulo. Neko im rek'o da im se mati nije obradovala ako ih vatra neće. Potrošile kutiju šibica.“ Opet smijeh iz boravka.
„Valjda ćemo makar sutra popiti kafu na vrijeme.“
„Kakvi smo baksuzi, sutra neće imati želju da nas iznenade kao danas. Osim ako opet bude trebalo u čaršiju…“
Potpalićemo je zajedno. Nas dvije. Puhati u potpalu ako treba dok se ne rasplamsa. Nema veze što nam se pepeo vrati u lice. Skuhaćemo kafu. Staviti i slatko u zdjelice. I kokice napraviti. Znamo da se na šerpu stavlja poklopac.
„Idemo mi.“ -vičemo.
„A poljubac? Ništa. Vamo de obadvije. I mene i mater. I čekaću vas. Nemojte kasniti…“
Nećemo, uvijek bih odgovarala u sebi.
Najljepši dio izlaska uvijek je bio povratak kući. Tata koji čeka u fotelji i nikada ne legne dok se ne uvjeri da smo došle na vrijeme i da je sve u redu.
Tata koji je rukama ogrubjelim od sjekire, vila, žage i lopate grlio najnježnije na svijetu…
„Mama, jel to suza? Jel ti to plačeš?“-pita gospođica Oluja.
„Ma jok, sine. Ugrizao me dim.“
„Ne puši kamin. Planula je vatra.“
„Onda je od tatine cigare.“
„Ali tata ne puši.“
Ćut’ mala, Boga ti! Ćuti i idi puči šljive!
KOMENTARI