Moj radni kolega Boško je lovac. Kaže da na Grmeču ima snijega. Onaj Moj mrzi lov. Ni za snijegom nije lud. Ne zna da mi je Boško rekao da je zabijelilo…Prvih par godina braka, odmah poslije rata, živjeli smo u Lušci Palanci. Blizu nas Korčanica. Sve grmečki kraj. Kad smo imali vremena, pješačili smo.
Penjali se do hotela i spomenika. I ljubili… Slatko nam bilo. Nagovorim ga jutros. Nije daleko. Autom za čas. Zrak čist. Gore nema korone.”Evociraćemo uspomene. A i ljubavi mi treba.”- zatrepćem. Prevrne očima. “Mjenj'o sam kočnice. Taman da ih isprobam. Nećemo dugo. Ne traži da te slikam, Boga ti. I gore nećeš naći ljubav. Mani me se. Nismo djeca.
“Dok šetamo prema spomeniku, ćutimo. Devastirani hotel i okolina izgledaju strašno. Zrak je čist. Razbistrio misli. Pročistio pluća. Odjednom, zvuk konjskih kopita. Tri predivna, snažna konja galopiraju pored nas. Juri ih krezavi, mršavi čovjek.
“Vrijeme vam je za ručak, momci. Kući!”- viče.Onaj Moj me slikao. Nije me ljubio. Veli da se ponašam k'o šiparica. Uštinula sam ga za dupe dok smo se vraćali. Ofalilo. Prevrnuo očima. A znam da mu je bilo drago…”Ti svašta slikaš.”- konstatuje mršavi čovjek dok puši smotanu pored auta. “Ho'š slikati konje?””Jesu vaši?”-pitam.
“Ja ovde radim. Hranim ih. Oni izvlače drva. Bilo ih devetnaest. Pola ih krepalo. Od tereta, moja ti. Sad imamo devet. Jedan nema oko. Udario ga ovaj jedan iz Kladuše što je radio. Sreća pa ode.”Provukli smo se kroz ruševinu. U podrumskoj prostoriji svezani jedan do drugog. Devetorica. Ljepotanovići. Uhranjeni. Djeluju zdravi. Onaj Moj zapitkuje. Ja milujem konje. Grlim. A njima čudno. Ne slikam puno. Ne stižem. “Dajemo im žita. Moraju biti jaki. Izvlače ogroman teret. On ih i satare. Uginu. Bila neka televizija. Novinarka plakala. Otišla. Pita mene kako mogu gledati da vuku.
Pa bolje oni nego ja, jel’ tako?”Onaj Moj guta pljuvačku. Promukao. Spominje traktore. Raspituje se za mogućnost upotrebe traktora umjesto konja. “Težak teren.”- kaže mršavi, krezavi čovjek. “Popravili smo im samare. Ne žuljaju ih više.
A znali su imati rane. Sad im i deke podbacimo.” Miluje jednog konja dok priča. “Ovaj nestaško mi je najdraži.” Iz daleka je. Par dana na planini, pa par dana ode kući. Ne boji se, kaže. Dođe nekog naroda. Progovori se.
Dala sam mu kiflice i narandže iz auta. Zauzvrat dobila najljepši bezzubi osmijeh i poziv da dođem kad god hoću.
Mogu ih maziti, slikati, prošetati… Smrdimo oboje u autu. Moja odjeća više. Pregledam telefon. Pokušavam odabrati slike. Onaj Moj vozi. Ne pali radio.
“Znaš šta?”-odjednom će. “Šta?””A bio sam siguran da gore u onim ruševinama nema ljubavi…”
Alma Ćirkić.
KOMENTARI