Dugo, baš baš dugo sam razmišljala da li da (na)pišem nešto ovako i uz ovu fotografiju.
Razmišljala, prespavala i ipak odlučila da hoću.Bez obzira na to što smatram da nije sve za internete, naročito kad neko umre ali Nedim nije “neko” i zaslužuje makar par rečenica…
Zaslužuje i više ali nek’ (o)stane u par; uvijek je imao vremena, mimo svih pravila. Uvijek je izlazio u susret šta god (za)treba ali u moru situacija jednu moram posebno da izdvojim.Noć kad sam ja u vlastitoj kući i na nogama preživjela najjači udar plućne embolije i infarkt.
Noć kad niko nije znao šta se dešava i kad je moj otac doslovno MOLIO ljude u Hitnoj u Sanskom Mostu samo da dodju i “urade nešto” jer sam se s dušom rastajala u krevetu a nisam mogla da umrem.
Nisu došli, tražili su da me neko dovede. DOVEDE.Noć kad NIKO nije reagovao, kad su svi ignorisali ozbiljnost situacije. Noć kad je Nedim a ČIJIPOSAO I OBAVEZA NISU BILI, došao u gluvo doba, haman u pidžami da uradi NEŠTO.
Nije ni on znao u tom trenutku šta/kako/čim ali je došao.Noć kad je (u)radio koliko je mogao i znao, ako ništa da olakša agoniju kroz koju sam prolazila crkavajući od bolova.
NIKO DRUGI NIJE a on je na samo jedan tatin poziv reagovao.Hvala dok, hvala što si mi tad olakšao.Hvala dok i žao mi je ako te boljelo kao mene tad.
Hvala dok za sve, nikad ti neću zaboraviti tu noć. Hvala. Na boljem si mjestu od ovog gdje smo mi (o)stali.
Rahmetullahi alejhi rahmeten vasiah
Maja Memić
KOMENTARI