Sjećam se jednog posta koji je moja prijateljica objavila na Fejsbuku. Na fotografiji koju je objavila vidi se njena ćerka Kejt koja stoji ispred kuće u svijetložutom kupaćem kostimu, a iza nje se jasno vide ulazna vrata sa adresom. Fotografija je imala oko 50 „lajkova“ i komentara – uključujući mnoge „prijatelje“ koje njena majka jedva poznaje. U albumu u koji je smještena fotografija nalazi se još 114 fotografija Kejt. Među njima su i fotografije na kojima se kupa, a ne jednoj od njih pozira u maminom roze brusu.
Ja potpuno razumijem želju roditelja da zabilježe svaki trenutak odrastanja svog djeteta, jer je rano djetinjstvo jedno od najljepših doba. Znam i kako će ovi postovi uticati na Kejt u odraslom dobu, u generaciji djece koja su se pojavila na društvenim mrežama i prije nego što su naučila da ih koriste.
Roditelji ove djevojčice nevoljno pomažu Fejsbuku da spoji njen stvarni i digitalni svijet. Algoritmi će analizirati ljude oko Kejt i poslije nekog vremena odrediće najuži krug ljudi oko nje.
Problem je što Fejsbuk nije jedini sajt. Sa svakim novim statusom, videom na Jutjubu i postom na blogu njeni roditelji je sprječavaju da bude digitalno anonimna.
To pred Kejt stavlja veliki izazov u budućnosti. Pubertet je sam po sebi težak. Zašto praviti stotine sramotnih fotografija koje su dostupne i koje se lako mogu naći. Ako njena majka bude pisala o negativnim iskustvima roditeljstva, može li to uticati na njene šanse da upiše dobar koledž? Poznato je da prijemni savjetnici pregledaju profile na Fejsbuku i druge sajtove kako bi stekli sliku o kandidatu.
To smo odlučili već kad smo birali ime za nju. Otišli smo na Gugl i gledali imena i da li postoji otvorena gmail adresa na to ime i prezime. Kad smo odlučili kako da joj damo ime, napravili smo joj gmail nalog, koji će joj kad odraste biti osnovni nalog za pristup internetu. Napravili smo sistem šifri koji će čuvati sve informacije o njoj.
Na dan svog rođenja naša ćerka je imala nalog na Fejsbuku, Tviteru i Instagramu. Do dana današenjeg nismo objavili na njima ništa o njoj. Svi nalozi su aktivni, ali privatni. Redovno pratimo i stranice svojih prijatelja i članova porodice i uklanjamo sve tegove. Oni koji nas dobro znaju poštuju naš zahtev da ne objavljuju ništa o našem detetu.
Kada budemo smatrali da je dovoljno zrela (što se razlikuje od tehničke zrelosti), daćemo joj kovertu sa njenim šiframa. Ona će imati priliku da sama stvori svoj digitalni identitet, a mi ćemo se osigurati da je naučimo da donosi dobre odluke o tome šta postavlja na društvene mreže.
Neizbježno je da naša ćerka postane društveno biće, jer smo svi društvene figure u ovom digitalnom dobu. Ja obožavam Kejtine roditelje i oni je odgajaju da postane divna mlada žena. Ali joj u isto vreme oduzimaju i mogućnost da sama kreira svoj digitalni identitet.
KOMENTARI