Nekako me je taj njen stari šporet posebno privlačio. Čist i oglancan. Na kraju pleha, negdje pored rora keramička pločica. Na njoj maštrafa sa mlakom vodom. Uvijek sam mislila da pločica za to služi. Da bi se na nju spustila maštrafa. Da se u maštrafi ugrije voda. Za umiti lice i oprati zube kad mi na um padne…
Znam da je prelaz izmeđe djevojčice i žene kod mene nekako nastupio kasno. Mislim da su sve djevojčice iz mog razreda počele puno prije mene izbjegavati čas fizičkog pod izgovorom da ih boli stomak. Meni nikako da se desi. Slušam ih šta pričaju. Naćulim uši. Kući me sramota pitati. Moje nešto pretjerano ni ne započinju razgovor na tu temu. Sramota, valjda. Mislim da sam dobrih godinu dana lagala nastavniku.
Magično B se u moj školski dnevnik upisivalo bez ikakvog reda. Pa nisam znala da moram racunati niti da trebam “bolovati” u određeno vrijeme u mjesecu. Niko mi nije rekao.
Kada sam zakoračila u svijet mladih žena, često me je bolio stomak. Jako i skoro neizdrživo. Tada sam shvatila ulogu pločice. Stara majka je uvije u krpu. “Na ti ovo. Drž’. Metni na stomak, Ugrij ga. Sve ti je od vilenjenja po betonu. Sjedi vamo, sjedi tamo. A đe se udati? Djecu rađati? E, moja vilenduro…”
Trebalo je meni vremena da ja povežem sve šta ona meni govori. Trebalo je vremena da stvari dobiju smisao. Vremena da shvatim da je izraz “bolesna” pogrešan. I ne tako puno vremena da prestanem da mu se radujem…
Danas djeca sve znaju. Ova moja se rodila s enciklopedijom u guzici. Sve što mama ne zna ili u datom momentu nije tu, zna pretraživač. Ja sam se liječila toplom keramičkom pločicom i tigorovom masti. Današnje djevojčice paracetamole razmjenjuju kao bombone. Nedam joj da bude dio te priče.
Neki dan na ploču od kamina stavim komad keramičke pločice. Ona se ucrva. Stalno pita šta će mi to, koja je svrha. Nisam joj rekla. Zove jutros. Kaže da je čak i googlala. Ništa od onog što je pročitala nema smisla. A zna da nešto smjeram…. I da… Jede joj se slatko. Stukla paketić. Mačke je nerviraju. Ne zna šta obući u grad. “Mislim da je PMS”-ozbiljno mi saopštava. “Kao da me i stomak bolucka. Biće da sam se prehladila. Kupi paracetamol kad kreneš kući.” Aha.
Pločicu u krpu pa toplo prisloniti na stomak. Pokriti se plišanom dekicom. Glavu staviti mami u krilo, pa nek mama milki… Po vratu i kosi… I ljubne u obraz. Tiho priča kako je nekad bilo. I voli… Možda nekad nezgrapno i naizgled grubo, ali istinski. Dokazuje to dodirom koji liječi, svojom blizinom i toplinom, nježnim glasom. Posvećenošću. Ne paracetamolom.
Ovakav recept nema na pretraživačima. Ne izdaje ga ni doktor. Ne prihvataju ga u apoteci.
Ali pomaže. Garantovano. Majčina ljubav, u neograničenim količinama. Nebrojeno mnogo puta dnevno. Sa ili bez tople keramičke pločice. Sa ili bez tablete… Garantovano bez straha od isteka roka trajanja. Garantovano bez nuspojava…
Besplatno. Ne zato što je jednostavna I sve pristutna.
Besplatno zato što je nečem takvom jednostavno nemoguće odrediti cijenu.
Alma Ćirkić
KOMENTARI