Skoro punih četrdeset godina Đulsija Karadžić revnosno obavlja posao operatera na telefonskoj centrali u sanskom domu zdravlja.
Iako slijepa od rođenja, ovaj fizički nedostatak je nije omeo da posao koji radi obavlja savršeno tačno i precizno, a njen glas prepoznatljiv je svakom ko je kontaktirao pomenutu zdravstvenu ustanovu. „U djetinjstvu sam mnogo patila zbog mog fizičkog nedostatka, naročito u školi, ali sam vremenom ustanovila kako on u stvari može biti i prednost. Tako je i s mojim poslom kojeg sam vremenom jako zavoljela i mislim da ga dobro radim.“, kaže Karadžićeva.
Dodaje kako je srednju školu za zanimanje kojim se bavi završila u Derventi, a po povratku u rodni Sanski Most dobila je posao u ovdašnjem domu zdravlja. Kaže kako je u prošlosti bilo mnogo teže raditi, jer su stare telefonske centrale imale kablove s utičnicama koje je trebalo brzo i precizno prespajati. „Sada je sve mnogo lakše i jednostavnije. Iako volim svoj posao, moram priznati da je ponekad vrlo naporan i stresan. Posebno je teško kada moram pamtiti mnogo brojeva jer sadašnji mobilni telefoni imaju mnogo različitih cifara.“, žali se ona. Dodaje kako joj problem često prave oni nestrpljiviji koji žele odmah dobiti broj ili osobu koju su tražili. „Ljudi imaju sve manje strpljenja, mnogi su nervozni i pokušavaju da se istresu na meni.
Takvim ne ostajem ni ja dužna, lijepo im spustim.“, kaže kroz smijeh. Dodaje da se raduje skorom odlasku u penziju, ali kaže kako će joj nedostajati njen posao. Zaposleni u sanskom domu zdravlja kažu da će i teta Đulsa, kako je zovu, i njima nedostajati jer je riječ o omiljenoj osobi uvijek spremnoj za razgovor i šalu.
KOMENTARI