Postoje ljudi koji su u muzici ostavili neizbrisiv trag. Ljudi, koji su predodređeni da nas svojim stihovima i notama duboko ganu i prosto nas osvoje do te mere da se maksimalno vezujemo za njih.
Jedan takav čovek pisao je i komponovao vanvremenske pesme u koje je uklapao čarobni zvuk flaute čime su njegove numere dobijale posebnu, bajkovitu dimenziju.
Uz njih smo se smejali, plakali, zaljubljivali, rastajali, pevali uz gitare… i sve te trenutke zauvek sačuvali u srcima.
Zahvaljujući raskošnom vokalu, zvali su ga jugoslovenskim Jan Gilanom. On je slobodni umetnik, tekstopisac, kompozitor i producen. Pevač, gitarista, flautista i nekadašnji frontmen benda Drugi način. Dirigent i voditelj horova “Arabeske” i “Bulbuli” i stvaralac dečijih pesama za zagrebački dečiji hor “Pahuljice”. On je maestro Ismet Kurtović.
Veoma rano ste kod sebe prepoznali talenat i sklonost ka muzici. Da li ste se prvo zaljubili u gitaru ili flautu?
– Prvo sam zavoleo gitaru, iz poznatih razloga, jer svi su bili ludi za gitarom, Čak i u onom period kad rokenrol nije bio dominantan, gitara je uvek bila posebna, imala je neku magiju u sebi. Sećam se perioda kada su ljudi u bivšoj Jugi bili ludi za meksičkom muzikom u kojoj je dominirala gitara. Inače je na ovom našem podneblju gitara nekako prisan instrument, svi su voleli da je imaju, čak i oni koji su jako malo znali da sviraju. Ali za svoj gušt, sa društvom, uz reku, uvek je to bilo prisutno. Međutim, moji roditelji nisu mogli da mi je priušte, pa sam je uglavnom pozajmljivao dok nisam nabavio svoju prvu gitaru. Kada sam počeo ozbiljnije da razmišljam o upisu u muzičku školu, flauta je bila moj odabir. Uvek sam voleo zvuk flaute, tako da se nisam uopšte dvoumio. Flautu uopšte nije lako svirati, ali, ne znam… prosto imao sam osećaj da će to meni ići od ruke i da ću je lako savladati. Otišao sam u Zagreb i položio prijemni. Hteli su da mi uvale violončelo, a ja nisam hteo ni da čujem. Zacrtao sam flautu i pri tome sam i ostao.
Po preseljenju u Zagreb, došao je period kada sam strašno puno patio za Sanom, a imao sam i veliki egzistencijalni problem. Taj period mi je bio užasno težak. Nisam baš često pričao o tome, ili čak možda nisam uopšte. Lako sam se prilagodio, jer je Zagreb u to vreme bio strašno zanimljiv. Sviralo se na svakom koraku i bilo je mnogo bendova. To je ona generacija reproduktivnih bendova i među njima je bilo fantastičnih muzičara. Pripadali su recimo generaciji Arsena Dedića.
Cijeli članak pročitajte OVDJE
KOMENTARI