Suočimo se s tim: vožnja automobila je opasna. To je jedna od stvari o kojima ne volimo da mislimo, ali činjenica da se religiozne ikone i amajlije pojavljuju na instrument-tablama širom sveta odaje činjenicu da znamo da je ovo istina. Saobraćajne nesreće su vodeći uzrok smrti kod ljudi između 16 i 19 godina u SAD – vodeći uzrok smrti – i 75% ovih nesreća nema nikakve veze sa drogama ili alkoholom.
Pa šta se dešava? Niko ne zna tačno, ali sećam se svoje prve nesreće. Bila sam mladi vozač na autoputu, i videla sam da su se upalila stop svetla vozila ispred mene. Rekla sam: “Okej, sve je u redu, ovaj tip usporava, i ja ću da usporim.” Pritisnula sam kočnicu. Ali ne, ovaj tip ne usporava. On staje, u mestu, na autoputu. Išao je 110 na sat – do nule? Nagazila sam kočnicu. Osetila sam kako se aktivira ABS, i auto još uvek ide, i neće se zaustaviti i znam da se neće zaustaviti, i aktivira se vazdušni jastuk, auto je uništen, i na sreću, niko nije povređen. Ali nisam imala pojma da će taj auto stati, i mislim da to možemo da radimo puno bolje. Mislim da možemo preobratiti doživljaj vožnje tako što ćemo automobilima dozvoliti da međusobno pričaju.
Želim da na trenutak razmislite o tome kakav je sada doživljaj vožnje. Uđete u automobil. Zatvorite vrata. U staklenom ste zvonu. Ne možete direktno osetiti svet oko vas. U produženom ste telu. Imate zadatak da njime idete putevima koje vidite delimično, među drugim metalnim divovima, pri nadljudskim brzinama. U redu? Sve što vas vodi su vaša dva oka. To je sve što imate, oči koje nisu baš stvorene za ovaj zadatak, ali vas onda ljudi pitaju da radite stvari poput menjanja traka na putu, šta je prva stvar koju traže od vas? Da sklonite oči s puta. Tako je. Prestanete da gledate kuda idete, skrenete, proverite mrtvi ugao, i vozite putem bez gledanja kuda idete. Vi i svi ostali. Ovo je bezbedan način vožnje. Zašto radimo ovo? Jer moramo, moramo da odaberemo, da li da gledam ovde ili onde? Šta je bitnije? Obično fantastično odaberemo to čemu ćemo posvetiti pažnju na putu. Ali povremeno nam nešto izmakne. Povremeno nešto opazimo na pogrešan način ili prekasno. U velikom broju nesreća, vozači kažu: “Nisam video da dolazi.” I ja verujem u to. Verujem u to. Možemo videti samo određeni deo toga.
Ali sada postoji tehnologija koja može da nam pomogne da to unapredimo. U budućnosti će automobili međusobno razmenjivati informacije, i moći ćemo da vidimo ne samo ispred tri automobila i iza tri automobila, levo i desno, i sve u isto vreme, ptičju perspektivu, moći ćemo da vidimo i unutar tih automobila. Moći ćemo da vidimo brzinu automobila ispred nas, da vidimo koliko brzo ide ili se zaustavlja. Ako će skroz stati, ja ću to da znam.
S proračunima, algoritmima i modelima predviđanja moći ćemo da vidimo budućnost. Možda mislite da je to nemoguće. Kako predvideti budućnost? To je jako teško. Zapravo nije. S automobilima, nije nemoguće. Automobili su trodimenzionalni objekti s fiksiranom pozicijom i brzinom. Kreću se putevima. Često unapred poznatim trasama. Zaista nije teško napraviti razumna predviđanja o tome gde će automobil biti u bliskoj budućnosti. Čak i ako ste u svojim kolima i neki motociklista prođe – vrum! – 135 kilometara na sat, menjajući trake – znam da ste iskusili ovo – taj tip se nije samo “pojavio niotkuda.” Taj tip je verovatno bio na putu poslednjih pola sata. (Smeh) Zar ne? Mislim, neko ga je video. Pre nekih 30 – 50 kilometara, neko ga je video, i čim ga vidi jedan automobil i stavi ga na mapu, on je na mapi – pozicija, brzina, dobra procena da će nastaviti da ide 135km/h. Vi ćete to znati, jer će vaš automobil to znati, jer će mu to šapnuti neki drugi automobil: “E da, za pet minuta, motociklista, pazi se.” Možete imati razumna predviđanja o tome kako će se ponašati automobili. To su Njutnovski objekti. To je lepa stvar u vezi sa njima.
Kako doći do toga? Možemo početi s nečim tako jednostavnim poput razmenjivanja podataka o poziciji među automobilima, samo razmenom GPS-a. Ako u kolima imam GPS i kameru, imam prilično dobar osećaj toga gde sam i koliko brzo se krećem. Sa kompjuterskim vidom, mogu da procenim gde se nalaze kola oko mene, na neki način i kuda idu. Isto je sa drugim automobilima. Mogu da imaju precizan osećaj o tome gde su, i nejasan osećaj o tome gde su drugi automobili. Šta se desi ako dva automobila dele te podatke, ako razgovaraju jedan s drugim? Reći ću vam tačno šta se dešava. Oba modela se poboljšaju. Svi su na dobitku. Profesor Bob Veng i njegov tim su uradili kompjuterske simulacije toga šta se dešava kada se nejasne procene kombinuju, čak i u lakšem saobraćaju kada automobili samo dele GPS podatke, i ovo istraživanje smo prebacili iz kompjuterske simulacije u robote za testiranje koji imaju prave senzore koji su sada u automobilima na ovim robotima: stereo kamere, GPS, i dvodimenzionalne laserske detektore dometa koji su česti u sistemima za podršku. Takođe stavljamo diskretni kratkodometni radio za komunikaciju i roboti međusobno pričaju. Kada se ovi roboti susretnu, oni jedan drugom precizno prate poziciju i mogu da se mimoiđu.
Sada u priču dodajemo sve više i više robota i naišli smo na neke probleme. Jedan od problema je, kada dođe do previše čavrljanja, teško je obraditi sve podatke, tako da morate da ih poređate po prioritetu i tu vam pomaže model predviđanja. Ako svi vaši robotski automobili prate predviđene putanje na te podatke ne obraćate toliko pažnje. Prioritet date onom tipu koji izgleda kao da ide malo van putanje. Taj tip bi mogao da bude problematičan. I možete predvideti novu putanju. Sada nećete znati samo da ide van putanje, nego i kako to radi. I znate koje vozače morate obavestiti da se sklone s puta.
I hteli smo da uradimo – kako najbolje obavestiti svakoga? Kako da ovi automobili šapnu: “Moraš da se skloniš s puta?” To zavisi od dve stvari: pod jedan, mogućnosti automobila i pod dva, mogućnosti vozača. Ako jedan čovek ima stvarno odličan automobil, ali priča na telefon ili već radi nešto, verovatno nije u najboljoj poziciji da reaguje u hitnom slučaju. Počeli smo poseban deo istraživanja gde smo modelirali stanje vozača. Koristeći komplet od tri kamere sada možemo otkriti da li vozač gleda napred, u stranu, dole, da li telefonira ili pije kafu. Možemo predvideti nesreću i možemo predvideti ko i koji automobili su u najboljoj poziciji da se sklone i izračunaju najbezbedniju putanju za sve. U osnovi, ove tehnologije danas postoje.
Mislim da je najveći problem sa kojim se suočavamo naša volja da podelimo svoje podatke. Mislim da je to veoma uznemiravajuća zamisao, da će nas posmatrati naši automobili, o nama pričati sa drugim automobilima, da ćemo putem ići u moru tračeva. Ali verujem da se to može uraditi na način koji štiti našu privatnost, kao sada, kada pogledam vaš automobil spolja, zapravo ne znam ništa o vama. Ako pogledam broj vaših tablica, zaista ne znam ko ste vi. Mislim da naši automobili mogu da pričaju o nama iza naših leđa.
(Smeh)
Mislim da će to biti sjajna stvar. Želim da za trenutak razmotrite da li zaista želite da rastrojeni tinejdžer iza vas ne zna da kočite, da stajete u mestu. Ako voljno delimo svoje podatke, možemo uraditi ono što je najbolje za sve.
Pustite vaš automobil da trača o vama. To će puteve učiniti puno bezbednijim.
Hvala vam.
(Aplauz)
Tekst je preuzet sa TED-a
KOMENTARI