Nije mi dobro ni kao čoveku, ni kao majci, ni kao nastavniku, ni kao nastavniku škole koja je u komšiluku one u kojoj se sve dogodilo. Ovo je ono kad kažem na roditeljskom – ne interesuju me njihove ocene. Interesuje me kakve ću ljude odavde ispratiti. Ne mogu da dozvolim da mi neko u školu dolazi sa bolom u stomaku, i da sa tim bolom odlazi. To me interesuje. Samo to.
Zato i pišem ove reči, koje su vapaj. Ili nešto drugo. Ne znam.
Još samo pet minuta.
Onda je ustala, oprala zube i spakovala sendvič koji joj je mama napravila. Njen omiljeni.
Ušla je u svoju školu, u svoju učionicu, sela u svoju klupu. Sa svojim drugovima.
Glas joj je i dalje bio jutarnje promukao, nije stigla ni da ispriča gde je bila za Prvi maj. Nije pojela ni sendvič.
Nije se vratila kući iz škole. I neće se vratiti nikada.
I baš me briga gde je u sistemu zapelo. I kao da je važno ko je kriv. Ako ti treba odgovor.
Evo ga.
Svi.
Pre nego što kreneš da upireš prstom u druge, možda ipak da ga staviš na čelo.
I da pitaš onog malog ćutljivog iz komšiluka, kakav mu je bio dan. I da njoj kažeš kako joj fenomenalno stoje naočare sa dioptrijom. I kada ti dete priča šta mu se desilo, ti ga stvarno slušaš.
On nije dobar zato što ćuti. On ćuti zato što mu nije dobro.
Jer sve će biti u redu. Dok jednom ne bude.
Autor: Maja Radović
KOMENTARI