Mališani se razumiju na svom univerzalnom jeziku. Mašu si Barbikama i Angry Bird čudovištima raznih dimenzija. Sve dok se ne izgubimo iz vida napuštajući autoput nekadašnjeg Bratstva i jedinstva.
Piše: Aleksandar Trifunović
Od Berlina do Istanbula je oko 2200km.
Kada se putuje ne broje se kilometri. Broje se dani.
Ljeti sa Turcima zajednički dijelimo nemilosrdne redove na graničnim prelazima koji precizno odvajaju otpad Evrope od Stare Dame.
Dosadjujemo se i buljimo jedni u druge.
Mališani se razumiju na svom univerzalnom jeziku. Mašu si Barbikama i Angry Bird čudovištima raznih dimenzija. Sve dok ne izgubimo jedni druge iz vida, napuštajući autoput nekadašnjeg Bratstva i jedinstva.
Ostalo im je još pola puta do kuće, mi smo mnogo bliže, u kakvoj takvoj prednosti.
Srećemo se na tom putu godinama.
Stari znanci koji tako malo znaju jedni o drugima. Muka je biti daleko od kuće. Patetika ponekad daje distanci oblik i smisao, ali na kratko.
Tudjina je sranje.
Kada sam bio u Berlinu zabasao sam u Kreuzberg, četvrt izmedju nekadasnjeg Istočnog i Zapadnog dijela grada. Slabo je ko tu volio żivjeti tih Zid godina. Osim Turaka i nešto malo ”naših”. Danas je to jedan od najljepših dijelova grada, sa najboljim restoranima i galerijama, krcat hipsterima.
U centru ove četvrti ugledao sam fotografije sa putokazima za različite gradove. Na ovoj sam fotografisao putokaz za Niš. Pitao sam prodavača voća o čemu se radi.
Objasnio mi je da su to fotografije sa trase kojom idu kući. Putokazi ka nepoznatim gradovima koji smanjuju hladnu daljinu. Gledaju ih, te fotografije, svaki dan.
Olakšavaju mjesece do polaska kući….
Život je put kući.
To mu je i jedini smisao.
KOMENTARI