U ovom ratu koji već godinama traje svaki dan je priča za sebe.
Piše: Belma Pekmezović (Priče iz 1.400 dana pod Opsadom)
Preživljavati je jedno, a pričati o tome nešto je sasvim drugo. Vrlo često nedostaju riječi, gube se, a ponekad nedostaje i vrijeme. U moru tuge i bespomoćnosti svakodnevno tražim nit nečega za što ću se uhvatiti da dočekam ono sutra. Ne dozvoliti da ti ubiju nadu i izdržati, najvažnija je bit u svim tim danima, pod pretpostavkom da ostaneš živ…
A bole te i neke banalne stvari (spram odnosa života i smrti), kao recimo, dani neimaštine i stalnog psiho-pritiska. Dušu ti pritišće jad i tuga što svojoj djeci – svojim pilićima – ne možeš kupiti ni čokoladu, taj slatkiš što izaziva radosni osmijeh i pravi poseban ugođaj u njihovim trbuščićima, a o nečem drugom nema ni govora. Bol ti razdire grudi, a ti nemaš pa nemaš. Važno je preživjeti, pa biće… tješiš samog sebe.
I u jednom takvom lažnom buđenju nadebližio se jedan od ratnih Bajrama, a meni se duša kidala što svoju Adnu ne mogu ničim ponoviti: ne mogu joj kupiti ama baš ništa čime bih joj označila taj prvi bajramski dan…
I onda se kradom vratih u svoje djetinjstvo, u jedan tren preživjeh sve svoje dječije Bajrame pune obaveznih novih stvari, baklava, hurmašica, ružica, i bi me stid i obuze me tuga…A s druge strane, pola moje duše bilo je sretno i zadovoljno zbog sina koji je, vjerovali ili ne, imao sve novo. A evo i kako:
Džemper je prešao dug put od Australije do Bosne i jedva nekako stigao u opkoljeno Sarajevo, nove „levisice“ je dobio od svog druga Malika (kojem su bile male) i cipele od naše prijateljice Selme (odvojene iz paketa njene djece).
Razočarana u neka stara prijateljstva i već pokopana uz paljbu granata, gestovi naših novih ratnih prijatelja činili su me sretnomi vraćali nadu u čovjeka. Jer, pomoći drugom onoliko koliko možeš i hoćeš, u ratu je vrijedna i velika stvar, mada mi se čini da je ovaj rat od mnogih ljudi načinio prave egoiste i da su na površinu u dosta slučajeva iz muljevitog dna isplivale one najgore ljudske osobine, a bilo nas je, i ima nas svakakvih. Ali i dobrih, hvala Bogu.
I tako sam danima mislila o nekim stvarima, nekada običnim, a sada su izgledale nedokučive i neostvarljive. Moja Adna, kojoj nije bilo ni godinu dana kada je počeo ovaj strašni rat, navikla na sve što traži da kažem nema, nije ni očekivala da bi mogla dobiti nešto novo za Bajram. čeznutljivo je s bratom virila ispod kreveta gdje su u kutiji čekale njegove cipele prvi dan Bajrama, ali je s njim dijelila njegovu radost. Samo je moje srce znalo koliko sam željela da se i ona obraduje novim cipelama, ali u danima koji su prethodili Bajramu za nas je to bilo nemoguće… Tek jednog dana dođe tetka i donese crvenu haljinu sa bijelim tufnicama, a ja odmah zamislih crvene cipelice. Naravno, ni na pamet mi nije padalo da to spomenem, ali kad god sam u ormaru ugledala haljinicu, pred očima su mi bile crvene cipelice. Adna je bila sretna zbog svoje nove haljine i jedva je čekala da je obuče. Brojali smo zajedno dane do Bajrama.
– Još koliko da se probudimo pa će Bajram?-, pitala je Adna.
I baš dan prije Bajrama dođe moj Dilfač (tako ga od milja zovem) s dežure kući i nosi nekakvu kutiju. Dade mi kutiju i reče da su to cipele za našu Adnu. Dao mu Sejo, njegov kolega, ostale od bratove kćerke. Još uvijek ne otvarajući, zahvalih se Bogu. (Uvijek su me učili da sve što je, od Boga je). Zovnuh Adnu i dadoh joj. Ona, sva sretna, otrča u sobu. čula sam je kako uzvikuje:
– Mama, da vidiš, prave, crvene cipele, iste kao haljina.
– Mama, dođi da vidiš!-
I stvarno, u kutiji su se crvenile nove cipelice baš kao da su kupljene za našu Adnu. U oku mi je zaiskrila suza. Ima još uvijek dobrih ljudi, a Bog uslišava želje.
Bajram je osvanuo svečan, baš kao nekad. Ezan s obližnje džamije nadjačavao je pucnjavu s okolnih brda. Naša djeca su spremno dočekala Bajram, radosna, nesvjesna opasnosti, baš kao i ja nekad. Da li je to predznak da dolaze sretniji dani, pitala sam se u sebi, a srce mi je nekako čudno treperilo…
Radiosarajevo.
KOMENTARI