Da si bar još malo ostala. Samo još malo. Evo, Bajram će. Pa da ti vrata otvorim. Bajramluk donesem. Da mi sogančiće napraviš. Samo meni jer ih niko drugi ne voli.
Da si bar još malo ostala. Da vidiš kako ti je lijepo cvijeće. Hadžibeg nikad nije ljepše cvjetao. I ona crvena ruža se raširila. Otac ih zalijeva svake večeri. Šuteći, s gorkom sjenom na licu. Zalijeva ih jer ih je tvoju ruka sadila, a knedla mu stoji u grlu. I svima nam stoji. Gorka, teška. Niti je progutati, niti ispljunuti. Guši nas. Malo je saperemo suzama, ali ona opet poraste i opet guši.
Da si bar još malo ostala. Da unuku dočekaš. Da joj se obraduješ. Da te nazovem u po noći kada je budu grčići mučili pa da mi kažeš šta da radim. Da me posavjetuješ. Da me naučiš sve ono što ne znam o majčinstvu, a ne znam ništa. Bez tebe ne znam ništa.
Da si bar još malo ostala. Da me još jednom nazoveš. Da mi kažeš šta si kuhala. Da ti kažem šta mi se jede. Da ti se požalim na sve ono što me nerviralo tog dana. Da ti ispričam ono što me muči, boli, pa da kao uvijek nađeš rješenje. Izvučeš ga iz rukava. I sve opet bude bolje.
Da si bar još malo ostala. Da me naučiš kako se snalazi bez kompasa. Kako da hodam sama. Evo učim nove koraka, tek sad ih učim. Učim da hodam sama, potpuno sama. Ali posustajem. Padam. Dozivam te. Nadam ti se. Čekam te, jedina. Čekam da me digneš. Poguraš.
Da si bar još malo ostala, majčice. Da me naučiš kako da se sastavim kad se polomim na hiljadu komadića, a tebe ne bude tu. Da otjeraš sve strahove, utvare. Da ti kažem sve ono što nisam stigla. Da vratim sve ono što sam rekla, a nisam trebala…
Da si bar još malo ostala. Samo još malo. Manje bih plakala. Lakše bih disala. Manje tugovala. Eto, samo još malo. Jer, Bajram će…
KOMENTARI