Piše, Lejla Avdić-Pašagić
Moj otac rodio se davne 1941.godine. Uvijek nam se hvalio kako je još tada rođen u autu. Ne znam koje marke, kao da je bitno. U to doba u autu se vozili rijetki.
Majka je pričala kako su ga Njemci uzimali od nje i nosili u štab. Bio žut. Njihov sav.
Požele djecu pa se s njim igraju. A ona svaki put umre za njim. Vrate ga, veli, sa slatkišima.
Moj otac je znao kako kroz život.
Pričao nam o svom školovanju. Bio mangup. A da bi bio pravi mangup moraš biti pametan.
O teškom životu neću. U to vrijeme težak život lomio se preko tih generacija.
U svoj toj težini ostale uspomene na divne dane. Na radost i sreću. Iz najgoreg iščupali najbolje. I kalemili u nas.
Stekao NEZAVISNOST veoma mlad.
Pekao hljeb za gladna usta, neka hljeba bit će i igara. I pekao dugo, dugo….I plivao uzvodno, borio se sa strašnim zmajem, sa zmijama, troglavim čudovištem…vodio bitke, dobijao ratove i ostao ponosno na svoje dvije noge šamaran teškim radom sa osmijehom na licu.
I voli. …zamislite ne mrzi. Ni sudbinu ni život. …Voli!
Moj otac je moja DRŽAVA. Danas mu je rođendan. A gle čuda, slične li sudbine mog oca i Države. …lomilo ih sve što lomi a oni stoje!
Sretan rođendan oče moj dragi.
Sretan rođendan Domovino!
KOMENTARI