Ne ljuti se na mene! Ne ljuti se. Jer sam te nekoć suzama zalijevala. Ne, ja nisam htjela da mutim tvoju čistu vodu. Samo sam htjela drúga da mi budeš. Da ti pričam. Da mi pričaš. A sada nešto mi govoriš. Ljuta si! Ne, ne govoriš! Ti hučiš. Kao da vatru bljuješ. Bijesna si! I sestre svoje protiv mene dozivaš. Gle! I Sanica i Majdanuša ti se pridružuju.
Oprosti, rijeko, što sam ljetos po tebi gazila. Htjela sam samo da se igramo. Zar te je doboljelo?
Neću više!
Ali, eto, budi drugarica. Nemoj ni ti da gaziš po našim usjevima. I u kuće nam nemoj ulaziti nenajavljena. Nemoj, bona, grehota je.
Odi. Teci svojim koritom. Ne ulazi tako bučno na brojna vrata. Bona moja, sramota je. Vidiš, svi te gone sa svojih pragova.
I zovni svoje sestrice. I vodopad svoj umiri. Ne ljubomoriši. Nemoj da ti je krivo što se samo s njim slikamo. Ne zaboravljamo ni tebe. Znaš i sama.
Ali, prije nego odeš, želim da ti zahvalim. Hvala ti što si nas uzela za ruke i približila jedne drugima. Hvala što si obrisala naše međe. I ničega pred tobom vidljivog nema. Sve je postalo voda! Neka tamna mutna voda.
A ti, ono, bijaše tiha bistra rijeka?!
Bona moja, odi, odi natrag u svoje korito. Znamo mi da ti nas voliš. I mi tebe volimo.
Ali, ne idi nenajavljena ni na čija vrata!”
Jasmina Smajlović
KOMENTARI