Na članak saradnika Stava Sudbina Musića Da, u Prijedoru je počinjen genocid, koji smo objavili u broju 106, reagirali su iz uprave kompanije “ArcelorMittal”. Stav nakon odgovora žrtava prijedorskih logora smrti, Sudbina Musića i Satka Mujagića, objavljuje i nastavak reagiranja na tvrdnje gospođe Ewe Gebale iz “ArcelorMittala” o činjeničnim greškama
Pišu: Milica TOMIĆ i Srđan HERCIGONJA
Pišemo vam povodom polemike uprave “ArcelorMittala” i bivših logoraša oblasti Prijedor Sudbina Musića i Satka Mujagića. Zapanjeni smo reakcijom “ArcelorMittala” (broj 108) na tekst Sudbina Musića (broj 106), koji je potpisala gospođa Ewa Gebala.
Pratimo polemiku i želeli bismo da iznesemo svoje mišljenje kao aktivisti i umetnici pomenuti u tekstu Sudbina Musića. Takođe, osećamo potrebu da se uključimo i u ime naših kolega i studenata.
Kao radnici i radnice u kulturi i obrazovanju, smatramo da je neprimereno da jedna multinacionalna kompanija, koja za sebe tvrdi da je društveno odgovorna, preti kolumnisti i aktivisti lokalnog udruženja logoraša i novinama koji pokušavaju da osvetle društvenu istoriju mračnog raspada društva u kome žive. Štaviše, ova pretnja ima pretenziju da cenzuriše, te je sama po sebi akt cenzure i pritiska na slobodu mišljenja i javno iznošenje stavova.
Satko Mujagić i Sudbin Musić odgovorili su na pismo uprave “ArcelorMttala” detaljno, pa nam se čini nepotrebnim da ulazimo u sve detalje polemike.
Međutim, smatramo bitnim da naglasimo da negativna slika o kompaniji “ArcelorMittal” nije proizvod teksta Sudbina Musića u časopisu Stav, već je nastala onog trenutka kada je “ArcelorMittal” rešio da se smesti na mesto nekadašnjeg logora smrti bez ikakve svesti o društvenoj odgovornosti na koje poziva ovo mesto. Odnosno, da danas odbija da se na mestu zločina postavi najjednostavnija ploča sa natpisom sećanja na logor. Nažalost, umesto društvene odgovornosti, kompanija aktivno saučestvuje u društvenom zaboravu i potiskivanju, kao i u revizionizmu recentne društvene istorije u Republici Srpskoj.
Takođe bismo želeli da osvetlimo deo polemike navedene u pismu reakcije “Arcelor Mittala” koja se odnosi na to da ruda iz Omarske nije korištena u izgradnji tornja “Orbit Mittal”.
Dakle, na Kozari dana 14. aprila 2012. godine Eyal Weizman, profesor na katedri za kulturne studije u Centru za istraživačku arhitekturu na Univerzitetu u Londonu (Goldsmiths College), i Milica Tomić, jedna od potpisnica ovog teksta, slučajno sreću Mladena Jelaču, direktora “ArcelorMittal” Prijedor, koji im je sa ponosom saopštio da će ruda iz Omarske takođe biti korišćena za gradnju tornja “Orbit Mittal”. Ova činjenica koju je saopštio direktor “ArcelorMittala” u suprotnosti je sa iskazom koji iznosi gospođa Ewa Gebala, sadašnji opunomoćeni govornik “ArcelorMittala”. Ova se informacija takođe može pročitati u tekstu Susan Schuppli, profesorke i direktorice Centra za istraživačku arhitekturu Univerziteta Goldsmiths u Londonu: A memorial in exile in London’s Olympics: orbits of responsibility. Tekst je objavljen u časopisu i na portalu Open Democracy.
U ovom članku Susan Schuppli takođe detaljno opisuje nevolje koje su njeni studenti doživeli, kao i nemogućnost ulaska u prostor nekadašnjeg logora. Ona u tekstu, tim povodom, navodi da je metaforično, ali i činjenično precizno, dakle doslovno, “ArcelorMittal Orbit” “materijalni svedok zločina” logora Omarska.
(https://www.opendemocracy.net/susan-schuppli/memorial-in-exile-in-london’s-olympics-orbits-of-responsibility)
Ogroman trud kompanije i fantastičnih 25 poseta u roku od dve godine koje se pominju u pismu gospođe Ewa Gebala u realnosti izgledaju sasvim drugačije. Kompanija je do 2012. godine odbijala mnogobrojne molbe za ulazak studenata i zainteresovanih grupa koje su se mesecima pre toga najavljivali, slali molbe i pisma svojih institucija i univerziteta. Ništa nije vredelo. Tek nakon najave konferencije održane jula 2012. godine u Londonu, kada je toranj “Mittal Orbit” proglašen “memorijalom u egzilu”, i nakon intervencije tadašnje zamenice šefa misije Velike Britanije u Bosni i Hercegovini, kao i zamjenika ambasadora SAD-a, kompanija je počela polako ponovo da otvara svoja vrata za posete zainteresovanih posetioca, studenata i istraživača.
Ove jeseni u novembru poseta studenata Arhitektonskog fakulteta iz Graca bila je ograničena na sat vremena. Studente su kontrolisali čuvari i obezbeđenje. Proveravali su, pretili i zabranjivali studentima da se slobodno kreću i gledaju u pravcu svih ostalih zgrada osim “Bijele kuće”. Iako je logor obuhvatao mnogo širi prostor, studenti su mogli da fotografišu samo jedan jedini objekat. Nakon sat vremena, obezbeđenje je studente bukvalno oteralo sa terena, ne dozvolivši im da spakuju kamere i fotoaparate. A pre toga su po samom ulasku u Omarsku, na beskrajno iznenađenje studenata, izbacili bivšeg logoraša logora Trnopolje, danas predavača Sudbina Musića, kao i gosta predavača iz Beograda Srđana Hercigonju jer nisu bili na spisku posetioca. Studenti ni danas ne mogu da shvate apsurd ovakvog ponašanja. Nakon iskustva posete Omarskoj u novembru 2016., studenti smatraju da logika logora i dalje vlada na ovom prostoru. Studenti mnogih univerziteta širom sveta već godinama uveliko pišu studije i šire znanje o ovom mestu, kao i odnosu koje “ArcelorMittal” ima prema zlokobnoj istoriji Omarske. To se ne može sprečiti.
Ako “ArcelorMittal” želi zaista da popravi “reputaciju” i sliku koju mladi akademici i istraživači imaju o ovoj kompaniji, onda će zaista morati ozbiljno da se potrude i radikalno promene svoju politiku u odnosu na mesto bivšeg logora Omarska
KOMENTARI